„Колико још има до врха?“ „Пењи се и не мисли о томе“ (Ф. Ниче)
Дијего Фузаро (Торино, 1983.) предаје историју филозофије на ИАССП у Милану (Istituto Alti Studi Strategici e Politici – Институт за високе стратешке и политичке студије), чоји је и научни директор. Дипломирао је у Торину историју филозофије, а 2011. стекао докторат из филозофије историје на Универзитету „Живот- Здравље Свети Рафаило у Милану“ (Università Vita-Salute San Raffaele), са тезом о Рајнхарду Козелеку. Био је истраживач на Универзитету Биелефелд у Немачкој. У 2017. постаје ванредни професор. Као ученик Костанца Превеа и Ђанија Ватима у Торину, ради на филозофији историје и структуре историјске темпоралности, са посебним нагласком на мишљења Фихтеа, Хегела, Маркса и „немачке историје“ концепта. Његови истраживачки интереси усмерени су, осим тога, на формулисање и бављење „критичном историјом идеја“, као дисциплине која дијахроно усмерава своју пажњу на расцеп и дисконтинуитет који настају у преношењу културних и симболичкх форми одређене културе; и синхроно, на везу која се успоставља у сваком историјском моменту између мисли и културних кодова, са једне стране, и материјалних услова за производњу и моћи, са друге стране, исказујући широку мрежу коимпликација и преузимајући као свој привилеговани објекат анализе „зону размене“између идеја и стварности, концептуалних сазвежђа и друштвено-политичких констелација.
У том смислу, његово истраживање фокусира се, на једној страни, на галаксију аутора који су покушали да развију метод за историју идеја, метафора и концепата (Фуко, Блуменберг, Козелек), а на другој страни на порекло, на формирањее и семантичко померања концепта „историје“ од најстаријих времена до данас. Своју пажњу усмерава на немачки идеализам, његове претходнике (Спиноза) и његове наследнике (Маркс), са посебним нагласком на италијанској мисли (Грамши, Ђентиле). У јулу 2013. године, дневни лист „Ла Република“ га је квалификовао као једног од три најперспективнијих младих европских филозофа. Уређује филозофску библиотелу „Стотину талира“ издавачке куће „Ил Прато“ и уредник је интернет пројекта „Филозофија и њени јунаци“. (www.filosofico.net). Један је од уредника библиотеке „Библиотека филозофије историје“ издавача „Мимесис“ и филозофског часописа „Коине“. Од 2008. до 2012. био је секретар библиотеке историје филозофије издавача „Бомпијаснија“ коју је уређивао Ђовани Реале ( „Западно мишљење“ и „Суочени списи“). Колумниста је у дневном листу „Ла Стампа”“ и „Ил Фатто Куотидиано“. Себе сматра „независним учеником Хегела и Маркса“.
У 2014., он је представио рад о Георгу Зимелу на Међународној конференцији о градовима на Универзитету у Сингапуру. 2016 је одржао семинар о Грамшију на Универзитету Харвард. Више његових студија је преведено у више земаља света. У 2017. је основао удружење и часопис „Национални интерес“ (www.interessenazionale.net). Међу његовим најпознатијим књигама su: „Добро се вратио, Марксе“ (Бомпијани, 2009.), „Биће без времена. Убрзање историје и живота“ (Бомпијани, 2010.), „Минимална Меркаталија . Филозофија и капитализам“ (Бомпијани, 2012.), „Будућност је наша. Филозофија акције“ ( Бомпијани, 2014.), „Идеализам и пракса. Фихте, Маркс и Ђентиле“ (Меланголо, 2013.), „Антонио Грамши. Страст да се буде у свету“ (Фелтринели, 2015.), „Мислити другачије. Филозофија бунта“ (Еинауди, 2017.).